slika škole

naziv
||||

Извор: elementarium.cpn.rs

Како спречити вршњачко насиље?

Јавља се у све млађем узрасту, каракеришу га туче, вређања, вербална и психичка малтретирања, понижења на друштвеним мрежама. Дешава се у школама и може трајно да оштети или уништи нечији живот. То су одлике вршњачког насиља. Сви смо свесни да оно постоји и да поприма све бруталније размере, али како га предупредити, како се борити са њим?

Подаци Групе за заштиту од насиља и дискриминације при Министарству просвете, науке и технолошког развоја показују да је најзаступљеније вербално насиље – вређање, сплеткарење, давање погрдних имена, исмевање, оговарање, ширење лажи, али је присутно и ударање, отимање, сексуално узнемиравање, снимање без нечијег пристанка и слање узнемирујућих SMS порука.

Резулати истраживања, које је спровела ова група показали су да је 44,2 одсто ученика само током последња три месеца доживело неки облик насиља  (47,2  одсто млађих и 42,7 одсто старијих).

„У превенцији насиља најбоље резултате показују ‘целошколски’ програми. То су програми који обухватају и укључују све запослене, ученике и родитеље. Један од њих је програм ‘Школа без насиља’, којим су обухваћене 274 школе“, казала је Биљана Лајовић из Групе за заштиту од насиља и дискриминације. Резултат овог програма је да се током његовог спровођења више од половине деце изјаснило како се осећају безбедније у школама, као и да се смањи проценат самог насиља.

Коме се обратити?

Јасна порука надлежних је да уколико трпе насиље, ученици увек треба да се обрате ономе у кога имају поверења. То може да буде било ко из шире и уже породице; то могу да буду и запослени у школи: наставници, одељенски старешина, психолог, педагог. Млади се најчешче обраћају својим пријатељима вршњацима, али, на жалост, они не знају како да им помогну па  је важно да се обрате некоме ко зна како може да им помогне и заштити их.

Због тога је, поручује Биљана Лајовић, изузетно битно да запослени знају шта и како треба да раде, које процедуре да примене, које кораке да начине. Министарство, односно Група за заштиту од насиља и дискриминације, ораганизује и разноврсне обуке  и стручне скупове за запослене у образовном систему.

Образовни систем и породица две су најбитније карике, које морају заједно да раде како би приметиле и сузбиле ове појаве, слажу се стручњаци. Највећи терет је на њима, али родитељи и наставници ипак нису свемогући. Они су део и одраз ширег друштвеног контекста. Док друштво подржава насиље, насиље ће бујати. Важну улогу играју и медији, кроз поруке и вредности које промовишу, указали су експерти.

Алексин закон

Можда је најфаталнији пример и епилог вршњчког насиља у Србији случај четрнаестогодишњег дечака из Ниша, Алексе Јанковића, који је 2011. године себи одузео живот након осам месеци малтретирања које је трпео у школи. Родитељи тврде да су школу обавестили о томе и тражили решење, али да није било разумевања и праве реакције.

Медијска пажња посвећена овом случају подстакла је и иницијативу о доношењу Алексиног закона, који би требало да ефикасније регулише рад стручних служби у школама, дефинише строже казне за несавесно поступање образовног особља, психолога, педагога  и директора школа, као и родитеља деце која врше насиље. Ипак, да ли је један закон довољан да сузбије ову појаву и реши проблем?

Психолози, педагози, они који се баве проучавањем људског понашања, карактера, васпитавањем и учењем сматрају да се против вршњачког насиља најбоље бори непрестаном причом о њему, указивањем и освешћењем овог проблема. Битно је на време уочити проблеме, едуковати родитеље, као и кадар који дирекно ради са насилницима и жртвама насиља. Важно је и санкционисање насиља, како не би испало да је оно допуштено или чак пожељно.

 

 



Copyright 2011 - Design D.Radević - All rights reserved.